Пут родноверја




 Овај чланак могу сматрати својим личним мишљењем и осећањем, а за који није било тешко наћи инспирацију. Надам се да ће чланак и за читаоца имати смисла.
Живимо у друштву у коме већина нас има навику да све добије одмах и на брзину. На пример, уколико нам треба светло, једноставно ћемо притиснути прекидач. Уколико нам треба вода, одврнућемо славину. Не ради се о хиперкритичности, пошто наравно сви користимо те предности. Желим нагласити само да живимо у савременом свету чија је карактеристика - увек брже, увек више! Чини ми се да такво друштво губи вредност и смисао ствари. Уколико бисмо морали нешто сами да радимо, осмишљамо или градимо, сигуран сам да би се човек и друштво развијало у једном потпуно другачијем смеру. Све ствари би имале потпуно другачију вредност у нашим очима. Уколико бих, на пример, на неко путовање кренуо пешке, моје путовање би имало другачији смисао и осећај, него да сам једноставно кренуо аутобусом.
Наравно, не мислим да морамо да се вратимо у прошлост и живимо као наши преци, што бих лично волео да је могуће. Само ме забрињава, што нам је у навику прешло то да све проблеме решавамо без напора и живимо у свету где више нема пожртвовања. Дакле, недостаје нам стрпљења, упорности и одлучности.
 То важи и за родноверје, духовност и религију. Већина људи мисли да је довољно да се прикључе некој Фејсбук групи, можда започну са читањем неке књиге, како би одмах постали „стручњаци“ у тој области. Сви су свесни да природно окружење има главну улогу у родноверју, али ће ипак све своје слободно време провести за рачунаром. Пут родноверја није тако лак, то није једноставан пут којима иду масе.
„Родноверје је природна духовност свакога од нас, то је она религиозност, која није рођена нашим размишљањима о њој, већ нашим природним унутрашњим потребама са којима се рађамо. Проћи ће неко време, и дете ће порасти, и назваће свој пут неким именима. То, што он ради, он ће означити неким поимањима, терминима, поставиће међе по путу, и, ето, настаће нека традиција. Међутим, сама тежња да се пронађе та традиција, та духовност, која је утиснута у свима нама од рођења и која нас сједињава с целим светом, кроз шта ми и осећамо своју припадност свету, то је исконски за мене родноверје (жрец Велеслав, врховни вођа Руско-Словенске родноверне општине „Родољубље”)”.
Пут родноверја се, једноставно, не може научити уз неколико лајкова на Фејсбуку и у трептају ока. То није ствар која се може научити само у књигама. То је ствар коју морамо да живимо! То је веома дуг пут, који ће можда пратити напоре читавог овоземаљског живота, а можда и многих наредних. Тај пут прате упорност, стрпљење, а некада и велике жртве. Пут родноверја прави разлику између посвећеника и оних који то нису.
Родноверје можемо упоредити са дугом планинском шетњом. На духовном нивоу представља стање потпуне свести. Пролажење између планина је прелазак у нове духовне равни, могућ једини у духу и у „безвременом тренутку“. Ходочашћа на свете планине симбол су стремљења и одрицања од овоземаљских жудњи и уласка из делимичног и ограниченог у целовито и неограничено.
Када кренемо у шетњу себи смо поставили некакав циљ. Не почиње се шетња сувише брзо, како не бисмо постали уморни и ризиковали да одустанемо прерано. Као и кроз пут родноверја, тако и при пешачењу планинским стазама морамо одржавати константан и уравнотежен темпо. Понекад бисмо могли пасти на пут. Уколико желимо наставити даље морамо се брзо прибрати и наставити даље. На планини, као и у животу, време се може брзо променити. Сунчано ведро небо се брзо може заменити великим црним облацима. Зато се морамо суочити са олујом, уколико желимо наставити даље. Понекад је пут пун снега, тако да је блокиран испред вас. Неки ће се окренути и одустати, најупорнији и најхрабрији ће наставити даље, док има и оних мудријих који ће мирно сачекати да неприлике буду уклоњене и, без напора, смирено кренути даље. Можете замислити какав се унутрашњи осећај јавља у посвећенику током пожртвовања и када прође сва искушења.
Тако је и у родноверју. Ми морамо себи поставити циљ који морамо достићи. Такође, морамо
да будемо спремни да повећамо и стекнемо знање и неку солидну основу за нашу веру, културу, идентитет, традицију... Наша обавеза мора бити константа. Као што знамо, ми смо на почетку нашег дугогодишњег пута ка новом буђењу родноверне свети. За тако велику ствар морамо бити упорни и стрпљиви. Стога је неопходно да се полако напредује и да се одвоји мало више времена за постављање чврстих темеља.
Као родновери, брзо ћемо дочекати време када ће све почети да се одвија ка нашем напретку. Доживећемо напредак духовно и ментално.
Баш као и током планинске шетње, морамо се суочити са тешким тренуцима, тренуцима када наш пут изгледа блокиран, тренутке сумње и, можда чак, и тренуцима када ћемо бити у искушењу да одустанемо. Ово је део где снага воље и упорности води главну улогу. Ако смо у стању да устанемо и поново наставимо ка циљу који смо одредили, онда ће напори и пожртвовање бити награђени.
Пут родноверја није разонода, пут који смо почели као хоби, када нам је потребно расположење. Ово је пут за наш цео живот!



Пише: Вукашин Лутовац

Нема коментара:

Постави коментар