Словенско Родноверје

Родноверје је природна, урођена духовност, исконски својствена души човека.

Родноверје се заснива на самој природи ствари, постојећих стварности, а не на слободним лажима о човеку, свету и Богу.

Родноверје је, пре свега, однос према свету и начин бивствовања у истом, у хармонији са Природом, а потом, поглед на свет, који је човек створио на основу свог поимања света.

Родноверје је родобожје, које сједињује у себи једнобожје и вишебожје, поштујући Свебога Рода – јединог у својој суштини, и истовремено многоликог у својим манифестацијама (Родним Боговима – ликовима Рода).

Родноверје је природобожје, будући да поштује исконско духовно јединство Мајке Природе и Оца Рода.

Родноверје учи да је сваки човек син Оца Рода и Мајке Природе, а сва жива бића јесу његова родна браћа у Једној Божанској Породици.

Родноверје је родољубље, јер је засновано на љубави човека према Роду и рођенима, и љубави Рода према свој својој деци.

Родноверје није нека верска надградња друштва, будући да представља неодвојиви део свакодневног живота.

Родноверје јесте, пре свега, пракса, а потом вера, јер је његовим следбеницима оно, што си ти заиста и оно што радиш, важније од тога како ти видиш себе у својим маштањима и у ономе у шта верујеш.

Родноверје обухвата много различитих веровања и обреда, али не ограничава се на једном од њих, а самим тим, никакав правац унутар Родноверја не може полагати право на једнолично поседовање Истине у њеној потпуној целини.

Родноверје није вера у Бога или Богове, већ је, као прво, познање Божанског и Природног, као друго, вера Боговима и лично духовно искуство, и као треће, верност заветима предака.

Родноверје нема једну црковну хијерархију, не обавезује све своје следбенике да учествују у заједничком богослужењу и молитвеним скуповима, да посећују светилишта и храмове у одређеним сатима и строго одређеним данима, да носе исту одећу, итд.

Родноверје сматра првим светилиштем само срце човека, затим свеживу Природу у целини, и поједина природна светилишта (места Силе, као и с њима повезане свето камење, свете реке, планине, свето дрвеће, итд.), а тек на трећем месту налазе се рукотворна светилишта (храмови).
Родноверје нема потребу за посредницима између човека и Родних Богова, Природе, и свако је слободан да се обраћа Родним Боговима онако, како му срце говори.

Родноверје је живо учење о животу, које се стално развија, заједно са развојем света, ослањајући се при томе на вечне духовне темеље, који остају непромењени вековима.

Родноверје је љубав према Родној Земљи, подражавање Родног Искона, и откривање Родне Успомене – мудрости предака, при чему љубав према родном не може и не треба да се мери мржњом ка туђем, као што се и каже:“Проучавај мудрост других родова, али следи мудрост свога рода!“.

Родноверје, у целини, може бити изражено на следећи начин:“Свето цени Родне Богове и претке, живи по савести и у складу са Природом, а уколико тражиш више знање, спознај себе“.

Родноверје је природна, урођена духовност, исконски својствена души човека.

Родноверје се заснива на самој природи ствари, постојећих стварности, а не на слободним лажима о човеку, свету и Богу.

Родноверје је, пре свега, однос према свету и начин бивствовања у истом, у хармонији са Природом, а потом, поглед на свет, који је човек створио на основу свог поимања света.

Родноверје је родобожје, које сједињује у себи једнобожје и вишебожје, поштујући Свебога Рода – јединог у својој суштини, и истовремено многоликог у својим манифестацијама (Родним Боговима – ликовима Рода).

Родноверје је природобожје, будући да поштује исконско духовно јединство Мајке Природе и Оца Рода.

Родноверје учи да је сваки човек син Оца Рода и Мајке Природе, а сва жива бића јесу његова родна браћа у Једној Божанској Породици.

Родноверје је родољубље, јер је засновано на љубави човека према Роду и рођенима, и љубави Рода према свој својој деци.

Родноверје није нека верска надградња друштва, будући да представља неодвојиви део свакодневног живота.

Родноверје јесте, пре свега, пракса, а потом вера, јер је његовим следбеницима оно, што си ти заиста и оно што радиш, важније од тога како ти видиш себе у својим маштањима и у ономе у шта верујеш.

Родноверје обухвата много различитих веровања и обреда, али не ограничава се на једном од њих, а самим тим, никакав правац унутар Родноверја не може полагати право на једнолично поседовање Истине у њеној потпуној целини.

Родноверје није вера у Бога или Богове, већ је, као прво, познање Божанског и Природног, као друго, вера Боговима и лично духовно искуство, и као треће, верност заветима предака.

Родноверје нема једну црковну хијерархију, не обавезује све своје следбенике да учествују у заједничком богослужењу и молитвеним скуповима, да посећују светилишта и храмове у одређеним сатима и строго одређеним данима, да носе исту одећу, итд.

Родноверје сматра првим светилиштем само срце човека, затим свеживу Природу у целини, и поједина природна светилишта (места Силе, као и с њима повезане свето камење, свете реке, планине, свето дрвеће, итд.), а тек на трећем месту налазе се рукотворна светилишта (храмови).
Родноверје нема потребу за посредницима између човека и Родних Богова, Природе, и свако је слободан да се обраћа Родним Боговима онако, како му срце говори.

Родноверје је живо учење о животу, које се стално развија, заједно са развојем света, ослањајући се при томе на вечне духовне темеље, који остају непромењени вековима.

Родноверје је љубав према Родној Земљи, подражавање Родног Искона, и откривање Родне Успомене – мудрости предака, при чему љубав према родном не може и не треба да се мери мржњом ка туђем, као што се и каже:“Проучавај мудрост других родова, али следи мудрост свога рода!“.

Родноверје, у целини, може бити изражено на следећи начин:“Свето цени Родне Богове и претке, живи по савести и у складу са Природом, а уколико тражиш више знање, спознај себе“.
- See more at: http://www.glaspredaka.info/index.php?option=com_content&view=article&id=47:2012-01-16-19-24-53&catid=35:2012-01-16-17-51-12&Itemid=27#sthash.KFrdIqoo.dpuf

Нема коментара:

Постави коментар